Evi Kaluta Psiholog, psihoterapeut na klinici Embryolab

Nalazimo se u periodu gde je „pauza i udaljavanje“ u svakom smislu1¹ način odbrane i rešenje za situaciju koju ne možemo da kontrolišemo. Neobično ali istinito, moramo se udaljiti od ljudi, od mesta u kome provodimo svaki dan, od posla, čak i od naših snova.

Rešavanje krizne situacije, tera nas na donošenje teških odluka – koje obično zahtevaju da izaberemo najmanje lošu i istovremeno najsigurniju opciju. U ovoj novoj realnosti, mnogi parovi su primorani da odlože svoju planiranu terapiju i da čekaju.

Pitanje koje se samo postavlja je: da li je moguće da takav zahtev ne donese sa sobom uznemirenost, razočarenje, bes i agoniju dok se čeka?

Odgovor je, nemoguće je.

Čovek je stvoren da reaguje na prepreke i da traži rešenje i način na koji ce prebroditi prepreke. I pokušava da stvori procenu. Na bazi sopstvenog znanja, pokušava da stvori plan i da ima strpljenja.

Ta reč toliko magična i tako dosadna ponekad, tera nas sve da ponovo budemo strpljivi. Ako se podsetimo da sve u prirodi se rešava i obnavlja samo strpljenjem onda moramo shvatiti da ćemo i mi do rešenja doci samo strpljenjem – uz veru i brigu o sebi. Pre svega moramo pomoći na prvom mestu samom sebi.

Pričajmo o ljubavi sa našim partnerom, planirajmo život i otvorenih očiju tražimo snagu, izdržljivost i moć koju imamo, da budemo ovde , osecajni , stvarni i zreli da izdržimo ovo sada i da se pripremimo za posle.